VRAĆANJE

VRAĆANJE

Objavio Perica S.Radović

Pre nego što je zakoračio u dvorište, nekoliko trenutaka je posmatrao Saškinu figuru, pogurenu nad sadnicama ruža, ruku isprljanih rastresitom zemljom. Kapiju je namerno otvarao sporo, puštajući da ga njena  škripa najavi. Mlada, lepa žena je  pokušavajući da  nadlanicom skloni pramen kose sa očiju, podigla pogled i, ugledavši lik muškarca koji joj je prilazio, hitro se uspravila.


− Petre! −  čuo je kako mu ime meša sa nevericom, dok je kratke poglede razbacivala po okolnim dvorištima.
− Ja sam. Ja − uzvrati Petar, smešeći se kolebljivo i gledajući nekud pored njenog lica.
− Ja − reče još jednom, tiho, više za sebe.


Onda oboje zastadoše, kao da razmišljaju šta bi dalje trebalo da urade. Prvi se pokrenuo. Približavajući joj se, gledao je u vrhove  iznošenih sandala, nemarno nazutih na njena mala stopala. Pokuša da je uhvati za ruke, ali ih ona odsečno povuče nazad, iza leđa.
− Nemoj...Prljave su...
−  Ovde sam nekim poslom − nastavio je on, dozvoljavajući joj da se pribere. − Mislio sam da bi bilo lepo da se vidimo.
− Lepo od tebe. Iznenadio si me. Baš jesi − uzvrati Saška, pogledavši niz izbledelu kućnu haljinu, ponovo nespretno gurajući neposlušnu kosu iza ušiju.
− Hajdemo unutra − čula je svoj glas. − Ivan je na putu − dodade brzo i pogleda u zemlju.


*   *   *   *


Trudio se da ne razmišlja o zvuku vode koji je odavao položaj kupatila u prizemnoj, sa ukusom opremljenoj kućici. Znatiželjno je pogledom osvajao sobu. Čestim i brzim gutljajima je praznio nisku, široku čašu ispred sebe, razmišljajući  o onome što mu je Saška rekla. Ivan nije kod kuće i ne očekuje ga pre ponoći. Nije mogao da se ne zapita da li je nekome tako i za njega govorila onda kada je do kasnih sati ostajao u biblioteci, na poslu. Eto, prošlo je već šest godina od tada, a nikada sa njom nije o tome pričao. Odavno je već priznao sebi da se plašio i same pomisli na takav razgovor. Nikada se nije usudio da je pita koliko je to sa Ivanom trajalo dok konačno nije sakupila hrabrosti da napiše ono pismo i ode. Dobro se sećao, toga dana je došao kući nešto ranije. Ormari u spavaćoj sobi bili su pootvarani i poluispražnjeni, a na dnu  jednog od njih ga je čekao beli, naduti, otvoreni koverat. U prvom trenutku ništa mu nije bilo jasno, ali su ga zle sumnje začas ophrvale.


 Rukopis joj je bio nervozan i jedva čitak, ali se on već bio navikao na njega. I sada bi, samo kada bi se malo potrudio, svih dvanaest strana mogao da izgovori takoreći napamet. Napisala mu je kako više ne može da izdrži. Ovo. Baš je tako napisala, ovo više ne mogu da izdržim. Napisala je još i kako on, pre svega, treba da zna da je sve pokušala, da je dugo ćutala i trpela, sve se nadajući da će se on konačno manuti svojih detinjastih snova i da će naučiti da živi u realnom svetu. Postoji valjda nešto i izvan tih knjiga koje stalno čita, a koje, eto, sada počinje i da piše. Već odavno oseća da je zapostavljena. I ono malo vremena koje joj je ranije posvećivao, sada troši na sve češće sedeljke u kući ili biblioteci u kojoj gubi vreme kao urednik skoro nepostojećeg i beskorisnog programa, sa istim takvima kakav  je on, zagledanim u parnasovske visine, kako je često, ne bez podsmeha, govorila. Ivan, pisalo je dalje, Ivan je pažljiv i nežan, baš kao što je i on bio na početku. Udvarao joj se u kancelariji, liftu, gradskom prevozu. U početku ga je ignorisala jer je on, njen muž, bio jedini muškarac koji ju je zanimao, ali, kako je tamo pisalo,  večernja čekanja su postajala sve duža i uzaludnija. Ivan ume da je nasmeje, da od svega napravi šalu, razlog za smeh. Nežan je i inteligentan. Ponekad pomisli da joj se kod njega dopada sve ono što joj je nekada pružao sam Petar. Nije joj lako, ali shvatila je da je tako najbolje za sve. Posle tri godine braka, treba da se prizna poraz i da se nastavi dalje. Dece nemaju i možda je baš to znak da ovako treba da bude. Ona se vraća u kuću koja joj je ostala od roditelja i moli ga da je ne zove, bar u početku. Jer, odlučila je. Nema tu više šta da se kaže. Naravno, način na koji sve ovo radi ne dopada se ni njoj, ali misli da ne bi imala snage da ga pogleda u oči i da potom ode. Posle nekoliko meseci, saznao je od zajedničkog poznanika da je Ivan napustio posao i odselio se kod nje...


− Brzo ću! Izvini, molim te! − prekinuo ga je Saškin uzvik. Posle samo nekoliko minuta, zanjihala se na vratima sobe, sveža i mirišljava. Prošavši još nekoliko puta prstima kroz kosu, sela je na kauč, pored njega.
− Izvini što si me čekao, ali zaista sam morala da sperem svu onu prašinu sa sebe.


Dobro je poznavao taj, skoro dečiji, osmeh kojim je blistala i čiji se povod nikako nije dao spoznati. I sada, nekoliko godina kasnije, morao je da prizna da uživa u prizoru njenog veselog, još uvek lepog lica.


Nije ni pokušavao da sakrije radoznalost kojom je oblagao njeno telo. Svetlo-plava letnja haljina koju je imala na sebi bila je jednostavna, ali elegantna. Kliznuo je očima preko bretelica na malenim, fino zaobljenim ramenima, zadržavši se nekoliko trenutaka na teškim, sputanim grudima koje su se upadljivo dizale  i spuštale u ritmu njenog disanja. Onda je, za trenutak prebrzo, podigao pogled i sreo se sa njenim.


− Pričaj mi kad  si stigao i otkud ti uopšte ovde − prekinula je kratkotrajno ćutanje, pognuvši glavu i zaklativši tako mindjuše, boje koja se skoro i nije razlikovala od tananog žoržeta haljine.
Počeo je da govori. Trudio se da ne pokaže koliko ga zbunjuje  to što ga uporno i upadljivo posmatra, premeštajući pažnju sa njegove kose na lice, spuštajući se  dalje, prelazeći njome preko široke, karirane košulje kratkih rukava i nogavica laganih pantalona boje peska. Godila mu je njena zainteresovanost. Dosta je smršao  poslednjih godina i znao je da ona to primećuje.


 Pričao joj je i o proslavi jubileja lokalnog književnog časopisa  zbog koje je došao u grad i o književnoj večeri na kojoj je čitao svoje priče. Pogledavši je konačno u oči, pomenuo je i svoju drugu zbirku, koja bi uskoro trebalo da izadje iz štampe.


− Znam − nastavio je − to tebe ne interesuje baš previše, ali to je ono što mi se dešava. Šta ima novo kod tebe? −  Htede da kaže  kod vas,  ali se ujeo za usnu.


Nije mu odgovorila. Samo je ispružila ruku ka njemu i oštrim potezom prstiju oborila mu do tada uredno očešljane duge šiške koje su mu se, oslobođene njenim gestom, opružile niz lice. Uvek je to radila. U početku, kada je tek počeo da pušta kosu, posebno. Volela je da ga nervira tim sitnim, intimnim gestom. Sećao se da bi uvek posle toga pramenove  ljutito vratio unazad, mršteći se. Sada mu je sve to izgledalo simpatično. I umesto da mu, kao i  uvek do sada, ruka požuri i ispravi poremećeni poredak vlasi, prsti su mu se našli na Saškinom obrazu, a velika količina vazduha mu je odjednom ispunila pluća. Osetio je toplinu njenog lica i, zakleo bi se,  drhtaj koji joj se sjurio niz leđa.
Ipak, već u sledećem trenutku Saška se našla na nogama, gledajući ga netremice. Onda se žurno okrenula i otkoračala ka kuhinji. Čuo je kako tamo odvrće slavinu i nekoliko puta puni čašu vodom.



Kada se vratila, zatekla ga je pored vrata, što je samo pojačalo rumenilo njenih obraza. Pokušala je nešto da kaže ali ju je preduhitrio:


− Bolje da se vratim, čekaju me. Drago mi je da sam te video.


Brzo joj je okrenuo leđa, uhvativši se za kvaku.


Gledajući kako se trudi da zatvori kapiju za sobom ne osvrćući se, Saška je, naslonjena na dovratak, grozničavo razmišljala da li bi i šta trebalo da uradi. Nekoliko trenutaka kasnije, sa mesta na kojem je stajala, već nije mogla da vidi Petra koji je skoro trčao ka gradu, dok mu je sve jači vetar punio kosu, gurajući je unazad.