O VOKATIVU, ZAPETI I JOŠ NEKIM SITNICAMA

O VOKATIVU, ZAPETI I JOŠ NEKIM SITNICAMA

Objavio Perica S.Radović

Dugo, prilično dugo, nisam napisao nikakav tekst za ovaj blog. Više vas je kritikovalo ovo moje ćutanje, pitalo kada će novi tekst, da li sam prestao da pišem i sl. Jednostavno, nisam od ljudi koji - u ovoj poplavi blogova, blogera, svakojakih uticajnih likova raznih fela, u ovom opštem srozavanju javne reči i javnog prostora -  misle da je sve što pomislim, sve što ocenim, presudim.. vredno da se obznani svetu i gradu, niti da je toliko potrebno da neko neće moći da spava ako ne pročita šta sam ja imao da kažem. Mislim, i sada dok ovo pišem, da, da biste počeli da govorite, morate da imate šta da kažete i da, na osnovu koliko-toliko objektivnih kriterijuma, znate o tome o čemu govorite više od većine ljudi kojima se obraćate.
Nažalost, sve češće, kada pročitam neki blog, zapitam se zašto ga je autor uopšte objavio. Osim, naravno, da nas sve obavesti o svom stavu. A stav je – kao što neko reče – kao zadnjica. Svi ga imamo. 

Ništa, kažem, odavno nisam napisao, a ne bih ni danas da jutros na uglu dve kragujevačke ulice nisam ugledao predizborni plakat Liberalno demokratske partije, na kojem piše: Šumadijo vreme je! I shvatih, stvarno je vreme. Za novi tekst.

Imenica Šumadija je u ovom sloganu upotrebljena u vokativu. Vokativ je, da vas podsetim, onaj padež koji se kolokvijalno naziva padežom dozivanja. Tako, imenička jedinica u vokativu - koji neki pogrešno nazivaju i petim padežom ( padeži nemaju utvrđeni redosled i redni broj) - nije deo rečenične strukture i nema sintaksičku, već komunikativnu, apelativnu funkciju. Pravilo je da se u srpskom jeziku vokativ - koji ima ovakvu funkciju - uvek, ali uvek odvaja zapetom! Apel se, to je logično, može upućivati samo živim bićima (imenička jedinica u vokativu je podvučena):

Ivane, svrati!

Kada se apel upućuje neživom pojmu, znajte da se tu radi o personifikaciji:

Stojte, galije carske!

Tako bi, dakle, gorepomenuti slogan partije za koju sam glasao od njenog osnivanja trebalo da bude napisan ovako:

Šumadijo, vreme je!

Svima onima koji misle da je zapeta samo zapeta, poručujem da je pitanje zapete i njenog mesta u pravopisu jedno od najkomplikovanijih pitanja u srpskom jeziku. Nije joj uvek lako odrediti mesto, ali s vokativom jeste: uvek, uvek, uvek, kada je reč o obraćanju, imeničku jedinicu u vokativu odvojte zapetom, s jedne ili s obe strane (ako se imenička funkcija ne nalazi na početku ili na kraju rečenice):

Ivane, prijatelju moj, kako si, čoveče?

U vokativu se, kad smo već kod njega, mogu naći i neke specijalne rečenice koje imaju uzvičnu kvalifikativnu funkciju:

Nevaljalče!

Upotreba vokativa je (još samo ovo da vam kažem) zanimljiva i u poeziji, u slučajevima kada je potrebno da se postigne određeni broj slogova:

Kad se ženi srpski car Stjepane...
Misli jadan da je gorski vuče...

Pošto ovde nema apelativne funkcije, nema ni odvajanja zapetom. Nije teško.

Da bih vas ubedio da je nekad veoma bitno da li ćete staviti zapetu ili ne, daću vam jedan primer, stih iz pesme Đ. Balaševića. Napisaću ga sa zapetom, ali i bez nje:

1. Nedostaje mi naša ljubav, mila!
2. Nedostaje mi naša ljubav mila.

U prvom primeru, samo zahvaljujući zapeti znamo da se autor obraća nekome kome tepa pridevom mio u ženskom rodu jednine. U drugom primeru, pošto nema zapete, možemo zaključiti da autoru nedostaje neka ljubav koja mu je mila. I draga.

Zapeta nije samo zapeta, hoću da vam kažem.

A da je vreme, jeste. Vreme je da ja prestanem da glasam za LDP (ova pravopisna greška je najmanja na gomili razloga).

Jednostavno, dosta je bilo. 

Restart.