TRIDESET GODINA KASNIJE

TRIDESET GODINA KASNIJE

Objavio Perica S.Radović

Po ko zna koji put prelazio je palcem preko fotografije, uzaludno pokušavajući da ukloni nekoliko smeđih  mrlja sa čela i obraza lepog crnokosog muškarca koji je gledao nekuda mimo njega. Po navici, nemo je nabrajao sve do tada pronađene sličnosti sa sobom. 



O čoveku sa fotografije znao je vrlo malo, onoliko koliko je pročitao u pismu koje mu je majka ostavila nekoliko dana pre nego što će izdahnuti u jednoj od operacionih sala Kliničkog centra, a svega dva dana pre nego što će njen sin napuniti trideset godina. Tada još uvek student, pisalo je u pismu, rekavši prisutnoj babici da ide da kupi cigarete, crnokosi je napustio čekaonicu ginekološke ordinacije. Jednom joj je, dosta kasnije  – pisala mu je majka dalje − obećao da će ih posetitii. Umesto toga − baš kada je stavljala i četvrtu svećicu na sinovljevu rođendansku tortu −  poštar joj je uručio samo koverat sa nešto novca, jednom fotografijom i nespretnim i nečitkim rukopisom ispisanim pravdanjem. 


U koverti koju je ona ostavila njemu, svom sinu,  bila je ista ta fotografija i parče papira  –  ime i adresa. Toponim mu je zvučao nepoznato. Dok je kupovao voznu kartu, razmišljao je hoće li uspeti da pronađe mesto s takvim imenom.


Nekoliko dana pre nego što je seo u prvi prazan kupe na koji je naišao, napregnuto je slušao isprekidani, grcajući glas koji je dolazio sa druge strane veze, bojeći ime njegove majke jecajem onih koji su nadživeli. Glas mu je još rekao da je selo daleko od stanice, ali da će njegov vlasnik doći da ga sačeka. 


Kada  je kondukter pokucao na vrata kupea, uzeo je torbu i krenuo ka izlazu. Na trenutak je zastao, a onda, ipak, iskoračio na stepenik.
  

Na stanici nije bilo nikoga. Samo je jedan pas skakutao, pokušavajući da dohvati neku kesu, okačenu o naslon klupe. 


Znao je da je na pravom mestu.