KRAJ PRIČE

KRAJ PRIČE

Objavio Perica S.Radović

Kakve ruže želite, upitala me je oniža crvenokosa devojka, ljubazno se  smešeći. Bele ili crvene, odgovorih. Plave nikako. Nešto je pažljivo beležila u smežuranu, izanđalu sveščicu, lišeći pažnje prezir u kojem je plivala moja poslednja rečenica. 



Zaista mrzim plave ruže, razmišljao sam nešto kasnije, pokušavajući da šetnjom po obližnjem parku skratim četrdeset pet minuta, koliko je devojci bilo potrebno da napravi buket kakav sam zamislio. Plave ruže, molim vas! Kad god u nekoj od sličnih radnjica ugledam jedan od ovih, sada tako modernih cvetova, zamislim i nekog ravnodušnog tipa kako ih prska auto-lakom teget boje i jeftinim šljokičastim sjajem. Kako ih ubija. Svaki zrak sunca, kap kiše ili grumen zemlje koji je najbolji deo sebe zaveštao ovom predivnom izdanku prirode, biva sahranjen ispod natapajućeg sloja farbe.


Vreme se sporo cedilo kroz gustu gazu prolećnog dana, šaljući sve jasnije impulse nervoze mojoj dijafragmi. Kada sam se već nekako dokopao druge strane onih četrdeset i pet minuta, tutnuvši crvenokosoj pozamašan bakšiš u šaku, uputio sam se prema delu grada u kom je živela Jelena. Nestrpljenje svemu da lik žurbe, dužeći tako i moje korake, koji su sa lakoćom varili metre asfalta. Nisam imao vremena da se osvrćem na sirene automobila i psovke njihovih vozača. Grabio sam napred, bez misli u glavi.


Jelena je stanovala na prvom spratu najružnije zgrade tog kraja. Ulaza zavučenog daleko od puta, bolesno zelene fasade, smeštena na uglu dveju ulica, ta četvorospratnica mi je ličila na prostitutku kojoj su godine preotele jedini posao koji bi umela da radi.


Svetlost dana, koja je nadirala kroz negostoljubivi ulaz zgrade, bivala je sve bleđa sa svakim od sedamnaest stepenika na koji bih kročio. U društvu sa tamom, zgušnjavala se i tišina, zbijena među hladne zidove. Sve teže sam se usuđivao da je razbijem đonovima cipela kojima sam strugao pločnik.
No, bio sam na svega nekoliko metara od vrata Jeleninog stana, sa petnaestoružim buketom u oznojenoj šaci. Nazad se nije moglo.


Promrmljavši nešto što je trebalo da bude zahvaljivanje, Jelena me je propustila u stan. Cveće skoro da je bacila u zamračeni, hladni sobičak u kojem je čuvala hranu. Volela je cveće. Znala je da mu je potrebna svetlost, kao što je meni bio potreban njen osmeh. Ničega za nas tu nije bilo.


*    *     *


Istoga dana, nekoliko sati kasnije, mogli ste da me zateknete kako sedim za pisaćim stolom u svojoj sobi i kako u veliku najlonsku kesu ubacujem stvari sa gomile koja se na njemu nalazila.


Šezdeset devet fotografija, uredno uvezanih gumicom za tegle, prvo je dotaklo šuštavo grotlo. Postupak pobožnog spuštanja ponovio sam i nad nekoliko bioskopskih karata, šarenom plakatu koji je pozivao na premijeru  predstave amaterskog pozorišta i prvoj zbirci pesama nekog mladog vojvodjanskog pesnika koji je pevao o vodi. Našla se tu i ispražnjena bočica Poison parfema, kao i dva sivkasta, skakutava pera, izvučena iz rukava jedne žute jakne. Čitavoj gomili dodao sam i ružu koja mi je tog prepodneva, dok sam hitao ka Jeleninom stanu, nekako ispala iz buketa. Pronašao sam je u povratku, napijenu jedinom baricom na tom delu puta, koju je ostavila nedavna kiša. Još uvek vlažnoj, otkinuo sam joj glavu i onako obestabljenu položio u kesu. Na vrh te mešavine godina nalegao sam i kamen veličine rukometne lopte, najhladniji i najoštriji koji sam uspeo da pronadjem. Kesu sam dobro uvezao, brinući o tome da u njoj ne ostane ni malo vazduha. Ostalo je bilo još samo da sačekam noć.


Dobro sam se namučio da  tiho i neopaženo, onako otežan uspomenama, preskočim komšijsku ogradu i prikradem se oronulom, napuštenom bunaru. Posle kraćeg razmišljanja, ipak sam spustio kesu u njegov mrak. Rizikujući da budem primećen, dozvolio sam sebi nekoliko sekundi gušenja u zvuku vode koja guta. 


*  *  *


Kada sam juče čuo da su neki ribari pronašli Jelenino telo, kose zapletene u šiblje jednog od jaseničkih plićaka, nisam se iznenadio.