O LJUDIMA I KNJIGAMA

O LJUDIMA I KNJIGAMA

Objavio Perica S.Radović

Eto, dođe vreme da i ja kažem koju o knjizi o kojoj svaki pošteni Srbin ima mišljenje. Kad kažem svaki, mislim i na one koji ovih dana tek treba da se rode. Reč je, naravno, o Žarku Lauševiću i njegovom fenomenološki fenomenalnom romanu-prvencu.
 Naslov romana biste znali i da vas za njega neko priupita  u pola noći, nema razloga da trošim prostor na to. Dobar naslov za ovakav proizvod. Lepi se, što bi se reklo.


Priznaću vam odmah, ovu knjigu nisam još pročitao. Eno je na polici (pozajmljena, nema šanse da je kupim dok je ne pročitam), čeka svoj red. Osećam, negoduje stešnjena romančina. Lakta se, gura, hoće da progovori. Ipak, mora da se zna neki red. Ako mu je za utehu, ispred njega su samo još nekakve Selinove gluposti i neki Mirko Kovač sa svojim pričama.


Kažem, nisam roman ni pročitao, ali mi to neće predstavljati nikakav problem − kao ni većini, uostalom − da imam neko mišljenje o njemu.


Šalu na stranu, ovo što govorim uopšte nema veze sa onim što u romanu piše. Nemam nikakakav razlog da ne poverujem da bi Laušević, kao što je jednom davno poželeo da bude dobar glumac (i uspeo u tome), danas mogao s jednakim uspehom da postane pisac, a sutra, recimo, flautista. Evo, za potrebe fer odnosa prema njemu poći ću od pretpostavke da je književna vrednost ovog romana sasvim pristojna. Ja častim! Pretpostaviću, međutim, još nešto: da bezobrazno velika količina manipulativnih postupaka − koji prate objavljivanje (prodaju) pomenutog dela, da ne kažem projekta − uopšte nije slučajna.


Fama oko Lauševića se, posle zaista tragičnog raspleta jedne od njegovih životnih situacija, digla još pre nekoliko godina. Ako se dobro sećam, bilo je tu ponavljanja sudskog procesa, menjanja vremenskog trajanja izrečene zatvorske kazne itd. Ono što me je još onda zaprepastilo je opšti nekritički stav ljudi u Srbiji da Lauševiću treba smanjiti kaznu, pomilovati ga, kandidovati ga za predsednika i tako to. Ljudi su, prosto, navukli na sebe odela i sudija i advokata i pravosnažno odlučili da Žarka − finog momka “s televizora” − oslobode odgovornosti za ugasla dva ljudska života! Ko zna, možda će uskoro da se odluči da je Žarko, u stvari, ubijeni. Zamislite samo kako bi se to odrazilo na prodaju svega što je ikada napisao.


Pošto se, rekoh, radilo o opštem mišljenju, neko pametan se dosetio da bi ono moglo malo i da se, hm… kapitalizuje.


Ostalo znate: Žarko je malo probrao po svom dnevniku (znamo da je toga 16 svezaka), poslao izdavaču − poznatom po ovakvoj vrsti književnosti (bez navodnika, rekli smo da ćemo biti fer) − ovaj je odštampao par miliona primeraka… Tako, danas, svaka poštena kuća, pa i vaša, u biblioteci ih ima bar dva. Jedan za čitanje, drugi za čuvanje. Otprilike četvrtina romana se svakodnevno izgovara “naizust” uz kaficu s prijateljima; na Fejsbuku se pojavila nova igra: “Ako u statusu ne citiraš Lauševića, dabogda nogu slomio”; Biblija drhti pred mogućnošću da bude nadčitana, a ni ljubičastoj teladi ne prija baš sva ta pažnja, drugom namenjena. Čitava stvar je došla i do izvesnog Borisa Tadića, koji je pravilno procenio da je danas korisno biti dobar prema Žarku. 


Juče sam saznao da je Žarko Laušević pre nekoliko dana proslavio rođendan, ne znam tačno koji po redu. Čestitke su pljuštale sa svih strana, od znanih i neznanih. Ima, međutim, ljudi koji su svojim delom mnogo više zadužili ovaj narod i državu, a za koje većina ne bi znala ni u kojem su veku rođeni, a kamoli kog datuma. Zašto je Laušević toliko poseban? Jer je glumac? Jer je ubica? Dobar frajer? Ili, sve to zajedno?


Ukratko, hoću reći, svi smo nekako naseli i platili ulaznicu za tu veliku, proizvedenu laž da je ovde reč o nečemu posebnom. Biću slobodan da procenim da je za tu laž najmanje kriv, i da će od nje najmanje koristi imati, Žarko Laušević – čovek.


Na kraju, želim da s vama podelim jednu misao koja me ovih dana proganja. Pročitao sam, naime, negde, rečenicu iz ovog romana koja, otprilike, glasi ovako: U ovoj zemlji sve kasni, samo se umire pre vremena. Nikako ne mogu da se otmem utisku da neki ljudi možda ne bi umrli pre vremena da je autor navedene rečenice jedne davne julske noći ostao kod kuće.